Samo 22 dana nakon što smo se vjenčali moj muž je poginuo. U direktnom sudaru na autocesti moj muž je na mjestu ostao mrtav… ni kriv ni dužan je izgubio život. Imao je samo 24 godine, mnogo smo se voljeli, a ono još gore… bila sam već u četvrtom mjesecu trudnoće. Moji su mi odma govorili da pod hitno abortiram, dok imam vremena, jer svakim danom bi rizik bio sve veći.
Govorili su mi da imam tek 19, da je život ispred mene i da će mi biti lakši ukoliko ne budem imala djete. U svoj toj frci, sa samo 19 godina na leđima nisam znala šta trebam uraditi, a šta ne… šta je dobro za mene, a šta, ne… šta želim, a šta ne… Kada je prošlo 7 dana od pogibije mog muža, 7 dana u kojim su mi roditelji kontantno govorili kako treba da zakažem termin za abortus odlučila sam da poslušam roditelje i uradila sam to. Bio je dječak 🙁 i kada se sve završilo, ne znam šta da napišem, a da tu svoju bol opišem na najbolji način.
Gubitek te bebe me je više zabolio od gubitka mog muža koji mi je bio sve, prvi i jedini muškarac do tada. Danas imam 36 godina, udala sam se ponovo imam 3 kćerke i izgledam kao sretna i normalna žene, ali ono što osjećam je samo tuga i bol. Nikada nisam prežalila mog muža i nikada sebi nisam oprostila što sam abortirala njegovog sina, nisam niti ću ikada sebi oprostiti.
0 komentari:
Objavi komentar